Da dam mali leptir sleteo bih na svaki deo zenskog tela
| Eh! Da sam bar onaj leptir što joj je sleteo na
dojku i da živim samo taj jedan dan. Ona ga gleda dok prevaljuje brdo,
sve moguće nagibe i provalije, stiže do bradavice i tu se pobedonosno
penje, kao planinar kada stigne na vrh da pobode zastavu. Krila su mu
zastava, vijori njima. Ona ga gleda trenutak pre nego što ga uhvati i
stavi u knjigu da njegovu lepotu saèuva zauvek. On se njenim šećerom
zadojio - zauvek. A ja bih na njegovo mesto, pa makar posle i u knjigu.
Šta je život ako nemaš potrebu za njim, šta je smrt ako nemaš želju da
je ulepšaš? A ona je i potreba i želja, i razlog življenja, i lepota
umiranja.
Eno, vidim! Vidim da joj se kapljica vode sliva niz Venerin breg. U toj
kapljici ima milion bakterija, a ja nisam ni jedna od njih. Svaka se
dlačica presijava na suncu, i tako je meka, i podatna… ej, blago njima!
Stomak sa pupkom u sredini, a po kome šetaju mravi, da samo znaju kako
su srećni. A, tu je! Tu je i glava! Oči dva nebeska dragulja, zubi niska
bisera, crte lica anđeoske, neobjašnjivo lepe, duga plava kosa sakuplja
sunce, pesak i insekte, i raspršuje ih na sve strane. Zaslepeće mi
dvogled, vraćam ga nazad na grudi. Na njene grudi. Onaj leptir je još
tu, još ga nije ispresovala. Previše je lep da bi ga se tako brzo
otresla. A on, kao da zna da su mu sekundi odbrojani, stegao bradavicu
sa svih šest nogu, pa ne pušta. A možda i zna. Odabrao sebi mesto gde će
da umre. Ko od nas ne bi napravio baš ovakav izbor? Kad već ne biramo
mesto gde ćemo se roditi, da bar izaberemo gde ćemo umreti. Ali, ne! Tu
privilegiju imaju samo odabrani. Ja nemam onakva krila kao on, ja nisam
tako mek i nežan kao on, ja… nisam leptir. Trzaj rukom, nije se branio.
Znao je, i dopustio je da uđe u njenu knjigu. Slatka smrt. Okreće se na
stomak. Daje se zemlji, vodi ljubav sa milijardama živih bića odjednom.
Kako da postanem jedno od tih živih bića? kako da se pretvorim u pauka? U
crva? U gusenicu? Kako da se zavučem ispod nje? Samo malo, samo jedan
tren, kako… oh, kako!
Na oble i blještave guzove spušta se nekoliko komaraca. Rugaju mi se,
vidim ih kako mi mašu, a onda svoje rilice uvlače u poru kože. Šljapnula
je rukom i pobila ih. Tako im i treba kad se prave važni. Krivulja
leđa, plećke, kičme… eh, kako je lako postići savršenstvo. Ustala je.
Išla je pravolinijski, bez lelujanja, bez njihanja bokovima, pravo u
vodu. E, sada je vodila ljubav sa rekom, i sa koliko još živih vodenih
organizama, a kada ću ja doći na red? Ih, da sam bar onaj mehur što joj
se priljubio uz kožu, pa prsnuo sekunddva kasnije. Da prsnem, da me
nema, samo da budem uz nju. Šta sam sve mogao da budem, a nisam. Plivala
je na leđima, prepuštajući se sjajnom suncu, čistoj vodi, toploj
zemlji, mirisnom vazduhu, svetlom nebu… svima osim meni. Svi su joj tu,
na dohvat ruke, svi osim mene. Izlazi iz vode kao živa vatra, varnice
pršte na sve strane, a ja čak ni jedna od tih iskri nisam. Buktinja jača
od sunca, kosa se zalepila za ramena, a ja ni ona kapljica nisam. Skida
neku bubicu, srećna li je ta bubica, da mi je da sam u njenoj ljušturi.
Briše se peškirom. Grudi, stomak, prepone… ej, što nisam taj peškir.
Bar jedna dlačica u njemu.
Uzima svoje stvari i odlazi. U pesku tragovi stopa, u vazduhu miris, u
vodi odbljesak, svi kao da se zahvaljuju, svi su oni zadovoljeni, svi…
sem mene. Stežem dvogled grčevito ne bih li je uvećao, privukao… ne
vredi. Sve je manja, sve je udaljenija. Nema je više u okularima.
Trenutak lepote je minuo, ostala je samo surova stvarnost. Ništa nije
tako kratko kao lepota, i ništa tako bolno kao stvarnost. Noćas ću imati
šta da sanjam. Jedini prijatelj mi je ovaj dvogled. Pružio mi je privid
blizine, nečega što mi je tako daleko i nedokučivo. Sad mogu da uzmem
teleskop pa da gledam u zvezde. I one su mi isto tako daleke i
nedokučive. Još jednom stavljam dvogled na oči, možda je negde u
uglovima ostao komadić one slike od malopre. Ali ne! Opet ta surova
stvarnost. Reka se stišava, sunce je na zalasku, veče osvaja i spušta
svoje prste na uzavrelu zemlju. Noćne životinje, kao glumci, zauzimaju
svoje mesto na pozornici. Svako zna svoju ulogu, ali meni na toj
pozornici nema mesta. Vraćam se kući, u krevet. Jedna zavesa je
spuštena, druga podignuta. Smena dana i noći, varljiva igra svetla,
smena glumaca na pozornici, smena straže na kulama… mene niko nije
primetio. Jasno! Ja sam iz neke druge predstave.
| |
|
|
