Da dam mali leptir sleteo bih na svaki deo zenskog tela
| Eh! Da sam bar onaj leptir �to joj je sleteo na
dojku i da �ivim samo taj jedan dan. Ona ga gleda dok prevaljuje brdo,
sve moguće nagibe i provalije, sti�e do bradavice i tu se pobedonosno
penje, kao planinar kada stigne na vrh da pobode zastavu. Krila su mu
zastava, vijori njima. Ona ga gleda trenutak pre nego �to ga uhvati i
stavi u knjigu da njegovu lepotu sa�uva zauvek. On se njenim �ećerom
zadojio - zauvek. A ja bih na njegovo mesto, pa makar posle i u knjigu.
�ta je �ivot ako nema� potrebu za njim, �ta je smrt ako nema� �elju da
je ulep�a�? A ona je i potreba i �elja, i razlog �ivljenja, i lepota
umiranja.
Eno, vidim! Vidim da joj se kapljica vode sliva niz Venerin breg. U toj
kapljici ima milion bakterija, a ja nisam ni jedna od njih. Svaka se
dlačica presijava na suncu, i tako je meka, i podatna� ej, blago njima!
Stomak sa pupkom u sredini, a po kome �etaju mravi, da samo znaju kako
su srećni. A, tu je! Tu je i glava! Oči dva nebeska dragulja, zubi niska
bisera, crte lica anđeoske, neobja�njivo lepe, duga plava kosa sakuplja
sunce, pesak i insekte, i raspr�uje ih na sve strane. Zaslepeće mi
dvogled, vraćam ga nazad na grudi. Na njene grudi. Onaj leptir je jo�
tu, jo� ga nije ispresovala. Previ�e je lep da bi ga se tako brzo
otresla. A on, kao da zna da su mu sekundi odbrojani, stegao bradavicu
sa svih �est nogu, pa ne pu�ta. A mo�da i zna. Odabrao sebi mesto gde će
da umre. Ko od nas ne bi napravio ba� ovakav izbor? Kad već ne biramo
mesto gde ćemo se roditi, da bar izaberemo gde ćemo umreti. Ali, ne! Tu
privilegiju imaju samo odabrani. Ja nemam onakva krila kao on, ja nisam
tako mek i ne�an kao on, ja� nisam leptir. Trzaj rukom, nije se branio.
Znao je, i dopustio je da uđe u njenu knjigu. Slatka smrt. Okreće se na
stomak. Daje se zemlji, vodi ljubav sa milijardama �ivih bića odjednom.
Kako da postanem jedno od tih �ivih bića? kako da se pretvorim u pauka? U
crva? U gusenicu? Kako da se zavučem ispod nje? Samo malo, samo jedan
tren, kako� oh, kako!
Na oble i blje�tave guzove spu�ta se nekoliko komaraca. Rugaju mi se,
vidim ih kako mi ma�u, a onda svoje rilice uvlače u poru ko�e. �ljapnula
je rukom i pobila ih. Tako im i treba kad se prave va�ni. Krivulja
leđa, plećke, kičme� eh, kako je lako postići savr�enstvo. Ustala je.
I�la je pravolinijski, bez lelujanja, bez njihanja bokovima, pravo u
vodu. E, sada je vodila ljubav sa rekom, i sa koliko jo� �ivih vodenih
organizama, a kada ću ja doći na red? Ih, da sam bar onaj mehur �to joj
se priljubio uz ko�u, pa prsnuo sekund�dva kasnije. Da prsnem, da me
nema, samo da budem uz nju. �ta sam sve mogao da budem, a nisam. Plivala
je na leđima, prepu�tajući se sjajnom suncu, čistoj vodi, toploj
zemlji, mirisnom vazduhu, svetlom nebu� svima osim meni. Svi su joj tu,
na dohvat ruke, svi osim mene. Izlazi iz vode kao �iva vatra, varnice
pr�te na sve strane, a ja čak ni jedna od tih iskri nisam. Buktinja jača
od sunca, kosa se zalepila za ramena, a ja ni ona kapljica nisam. Skida
neku bubicu, srećna li je ta bubica, da mi je da sam u njenoj lju�turi.
Bri�e se pe�kirom. Grudi, stomak, prepone� ej, �to nisam taj pe�kir.
Bar jedna dlačica u njemu.
Uzima svoje stvari i odlazi. U pesku tragovi stopa, u vazduhu miris, u
vodi odbljesak, svi kao da se zahvaljuju, svi su oni zadovoljeni, svi�
sem mene. Ste�em dvogled grčevito ne bih li je uvećao, privukao� ne
vredi. Sve je manja, sve je udaljenija. Nema je vi�e u okularima.
Trenutak lepote je minuo, ostala je samo surova stvarnost. Ni�ta nije
tako kratko kao lepota, i ni�ta tako bolno kao stvarnost. Noćas ću imati
�ta da sanjam. Jedini prijatelj mi je ovaj dvogled. Pru�io mi je privid
blizine, nečega �to mi je tako daleko i nedokučivo. Sad mogu da uzmem
teleskop pa da gledam u zvezde. I one su mi isto tako daleke i
nedokučive. Jo� jednom stavljam dvogled na oči, mo�da je negde u
uglovima ostao komadić one slike od malopre. Ali ne! Opet ta surova
stvarnost. Reka se sti�ava, sunce je na zalasku, veče osvaja i spu�ta
svoje prste na uzavrelu zemlju. Noćne �ivotinje, kao glumci, zauzimaju
svoje mesto na pozornici. Svako zna svoju ulogu, ali meni na toj
pozornici nema mesta. Vraćam se kući, u krevet. Jedna zavesa je
spu�tena, druga podignuta. Smena dana i noći, varljiva igra svetla,
smena glumaca na pozornici, smena stra�e na kulama� mene niko nije
primetio. Jasno! Ja sam iz neke druge predstave.
| |
|
|
